Sećanje na jedan grad… bolje vreme i bolje ljude…”NEDELJA ME UVEK ASOCIRA” -magični Rajko Dvizac

rokiNedelja me uvek asocira na “ZanatskiDom” i restoran koji je moj otac Nedeljko držao na vrhu zgrade preko puta sportskih terena Doma Omladine (danas KCI) u Inđiji.

Nedeljom pre podne tu se skupljalo posebno, elitno društvo varoši. Ljudi različitih zanimanja ali sa istom karakternom crtom – ljubavi prema varoši u kojoj žive i neodoljivim šarmom duhovitosti…

Oženjeni su ovde provodili nedeljno prepodne čekajući da im supruge završe ručak, a neoženjeni da počne popodnevna utakmica jednog od dva fudbalska kluba.

Kad god bih dolazio iz Beograda, obavezno sam svraćao kod oca u restoran u ta nedeljna prepodnevlja. Sedeo, ćutao i – slušao. A šta se sve nije moglo čuti…

Фотографија корисника Rajko Dvizac

Foto: Rajko Dvizac/ Privatna arhiva

Prepričavale su se sve anegdote koje su dogodile tokom nedelje u varoši i okolini. Otkrivale tajne švaleracije, pričale se priče o staroj Inđiji…Ma svega je bilo po malo i za svakog po nešto. I niko se nije ljutio. Čuo se smeh. Zdrav i bez pakosti..Uvek je neko od prisutnih bio na tapetu…Pilo se, jeo najbolji roštilj, smejalo od srca, igrao se šah, pričalo o svemu samo ne o bljuvotini zvana politika...

Kad neko ne bi slučajno došao, odmah bi se raspitivalo šta je sa njim. Da li je možda sinoć “zaginuo na nekoj terevenki” pa mu žena sada čantra kao da ne zna da se mamurluk baš ovde najbolje leči.

Sklapali su se dogovori, poslovi i to sve u dve-tri reči.A data reč se poštovala, više od bilo kakvog pisanog dokumenta. Ljudi su čuvali obraz i čast. Svaki grad je imao ovakva mesta, ovakve ljude, hroničare vremena u kome žive…

Danas je ova zgrada pusta. Restoran je zatvoren par meseci posle smrti mog oca. Bilo je nekih pokušaja obnove ali su izgubio dobri duh ljudi a i ti ljudi…Zgrada deluje sablasno, ukleto,napušteno..Dobri duhovi Inđije su zauvek otišli..A nigde nije bilo novog mesta gde bi se ponovo okupuli..

Dobri duhovi ne ulaze u kafane od stakla,betona i čelika…Tu nema topline, nema ljudskosti, nema ljudi koji se zdravo i glasno smeju..Samo hladnoća koja ih odbija. Sve se promenilo…na gore…

A sve je moglo biti drugačije…Takva mesta čuvaju dušu jednog grada i prenose je na nove generacije…To se zove tradicija…..Reč zaboravljena, reč nevažna… Kazna je neminovna

Voleo bih da jednog dana napišem roman o tim vremenima..Povratak u bolju prošlost…

Vaš pisac Rajko R.Dvizac

Ukradeno sa Fejsbuk stranice književnika i novinara Rajka Dvizca

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s