NAŠA PREPORUKA: Vreme sporta i razonode

Pripremila: Redakcija Jutarnji GLASnik

Naša preporuka za današnje popodne je opet radio emisija RTS-a “Vreme sporta i razonode”

O emisiji koja traje više od 56 godina sve je već rečeno, a mi ćemo vam preneti objavu sa Fejsbuka njenog urednika i voditelja, blistavog Željka Stefanovića i članak iz Al Džazire o legendarnoj emisiji.

“Hiljadu puta su me neki dobri, dragi ljudi pitali – kako vi to tako fino, lako uradite `Vreme sporta i razonode`, milina jedna?

Od srede u 05h izjutra imam bar 20 sati za kompom u vezi toga, 5 sati telefonom, čitanje 4 dnevne novine od prve do poslednje strane, o vlastitom trošku – mnogi misle da je i to džabalesku, ali izračunajte na mesečnom nivou – plus producentkinja Ljilja izgine u studiju da snimi priloge i izmontira ih.

I još nismo zadovoljni, sutra ćemo još dva sata zvati, dodati ono što nam fali, dati neki naš začin svemu i tek onda početi emisiju.

Kada krene- onda je pesma, mada, je l` te, ni tu baš nije svejedno. Poenta ovog teksta nije da se hvalimo, nego da poručimo nekim drugim likovima – nema ništa, deco, bez rada, truda golemog. I posao se uči dok si živ. Ko prestane da uči- slobodno neka `okači kopačke o klin`.”

Izvor: Facebook/ Željko Stefanović

Cele porodice provodile su popodneva pred radio-prijemnikom, Foto: Getty Images

Kad se živelo za Vreme sporta i razonode

Nekad su radijski reporteri bili velike zvezde, a javljanja sa sportskih terena spektakl za koji se živelo.
Piše: Mladen Obrenović

Njihovi su glasovi nekad ispunjavali domove u celoj bivšoj Jugoslaviji. Pratili su u živom prenosu prvoligaške nogometne utakmice zajedničke države, radili to tako vešto da ni jednog trenutka svih onih 90 minuta „najvažnije sporedne stvari na svetu“ nije bilo dosadno. Upućeni u ono o čemu izveštavaju, imali su posebnu dinamiku i imaginaciju, vešto dočaravajući svaki detalj s nogometnih terena. I bili su slušani, jer subota ili nedelja popodne, ovisno kad su se utakmice igrale, bila je rezervisana za Vreme sporta i razonode.

Okupljeni u tom jedinstvenom formatu radijski reporteri iz cele Jugoslavije doista su pridoneli da jedno vreme bude drugačije, lepše i idiličnije. Glasova Radivoja Markovića, Marka Markovića, Miodraga Stojiljkovića, Jordana Ivanovića, Mirka Kamenjaševića, Ede Pezzija, Borisa Đorđioskog, a posebno Ivana Tomića i danas se mnogi sećaju. Upravo je Tomić svojim vickastim, na brzinu smišljenim stihovima ostavio duboki trag u toj vrsti sportskog novinarstva i bio uzor mnogim mlađim kolegama.

I danas se prepričavaju njegove brojne rime, a neke od najslavnijih su: „Ljudi moji, ovo nije Partizan, nego Partizančić – ovo vam je kao loto bez Suzane Mančić“, „Majko mila da vidiš Halila [Sulejman Halilović], poletio k’o da ima krila“, za trenera Miroslava Blaževića je govorio da ima „lice Delona, a dušu demona“, a najslavnija je ostala „mala varka Mlinarića Marka“.

Drugi slavni lik bio je Mirko Kamenjašević, čija su javljanja s Grbavice i Koševa bila ispunjena tipičnim sarajevskim humorom, a bilo je i psovki koje su se znale oteti u program. Ipak, posebno je ostao poznat po jednoj rečenici, posvećenoj slavnom Asimu Ferhatoviću i njegovim driblinzima: „Dragi slušaoci, dok Hasetu ne oduzmu loptu, slušajte muziku iz našeg studija“. (Drugi će reći kako je u pitanju bio Ivica Osim taj kojem protivnici nisu mogli da oduzmu loptu, no kogod bio u pravu složiće se da se radilo o velikim igračima koje je na radijskim talasima pratio popularni reporter.)

Najdugovječnija emisija

Emisija Vreme sporta i razonode traje već 56 godina što je, kako kažu na Radio Beogradu, svrstava u red najtrajnijih emisija u lokalnim, ali i evropskim okvirima. Za originalna rešenja dobili su mnoge nagrade, a format su osmislili tako da ne donosi samo fudbalske prenose, nego i muzičke, te humorističke sadržaje. U poslednje vreme sve je manje prenosa, jer se utakmice igraju u raznim terminima i na znatno manjem prostoru, a sve je više aktualnosti iz javnog i kulturnog života.

„Svaki reporter, a imao sam fantastične kolege, imao je svog tonca i svi su bili na vezi stalno, pa sam mogao da ih pozovem svakog trenutka i da mi javi šta se dešava na stadionu na kojem se nalaze. Drugi deo je bio muzika, a treći je deo bio zabavni u kojem su učestovali humoristi, uglavnom Mija i Čkalja. Sve je to doprinelo slušanosti“, priseća se Svetislav Vuković, penzioner, spiker, novinar, voditelj i urednik Radio Beograda koji je 15 godina proveo u Vremenu sporta i razonode.

I danas je svestan tadašnje popularnosti emisije, pa navodi podatke iz istraživanja koja su im potvrdila najmanje 3-4 miliona slušaoca po svakoj emisiji, ali i „pisama kojih je dolazilo na tone“.

„Nisam imao nikakvu tremu. Uzbuđivalo me je ono što trebam da uradim. Bio sam svestan naše popularnosti i da sam deo svake porodice, jer nas je mogao da sluša svako. Oni koji ne vole fudbal, imali su muziku, a oni koji ne vole nijedno imali su humor. Hteli – ne hteli, slušali su sve, a tako smo povezali veliki broj slušalaca“, objašnjava.

Priča i kako su im se, za rešenje kombinovanih prenosa i ideju emisije, divili i oni s mnogo većim iskustvom u radijskoj tehnologiji, jer su u svakom trenutku mogli biti povezani sa čovekom za mikrofonom na bilo kom stadionu, ali i sa svakim na planeti, kako kaže, ko je imao telefonski priključak i pustiti ga u program.

Nedostaju ljudi, a ne vremena

edo-pezziNa pitanje što mu više nedostaje – ta vremena ili ljudi u njima, odgovara kako su to ljudi. Isti odgovor ima i Edo Pezzi, doajen sportskog novinarstva koji ni danas ne miruje.

„Ljudi mi nedostaju više nego vremena, jer otići na Grbavicu, na Koševo ili Čair, otići na takvu utakmicu koja je bila neizvjesna do kraja i kojoj niste mogli predvidjeti rezultat, bilo je nešto za što se živi. Svašta si mogao doživjeti i ja sam doslovno živio od nedjelje do nedjelje“, prisjeća se Pezzi.

Za njega je radio poseban medij, iako je radio i u novinama i na televiziji, a svestan je i svoje i popularnosti kolega. „I danas me fascinira koliko ljudi pamte ta vremena, jer to su bili prijenosi puni dinamike, malo drugačiji nego sada. Spadam u generaciju novinara koja se više bavila strukom, a manje svim stvarima kojima se danas bavi novinarstvo, pogotovo portali i žuti mediji, kao što su priče tko je s kojom curom ili manekenkom, koliko je tko dobio novaca za koji transfer. Bavili smo se isključivo profesijom i bili smo drugačiji“, tvrdi.

Na konstataciju da su tadašnji radijski, ali i televizijski reporteri, te njihove kolege iz štampanih medija postavili temelje sportskog novinarstva, koristeći i svoje znanje, ali i imaginaciju, dodaje kako je bitno bilo poznavati struku, biti ozbiljan u svemu.

„Još kad te neki trener pita za savet, jer zna da imaš pojma o onome što pričaš, znači da si pogodio u profesiju. Sve ostalo spada u kreaciju novinarskog izražavanja gdje jednu stvar možete percipirati na dosadan i suhoparan način, da uspavljujete ljude pred radijom ili to radite slikovito, na jedan dinamičan način kad sve to dobija ritam. Samo se trebalo dobro pripremiti“, smatra Pezzi.

Po njemu, danas se mladi reporteri pripremaju na krivi način i „misle da je priprema samo prelistati internet i doznati sve one nevažne detalje o nekom igraču“.

„To što na terenu ne vidi da momčad igra pogrešno i što bi trebalo napraviti da se dođe do preokreta, koji igrač zna osnove nogometa, ništa im ne znači. Danas su igrači toliko tehnički neobrazovani da se često puta fasciniram. Imaju snagu i trku, ali nemaju kreaciju. Ako nešto naprave iz prvog dodira – napravili su. Treći dodir lopte ne postoji kao nekad u vrijeme Jerkovića, Džaje, Osima koji su bili virtuozi“, zaključuje Pezzi.

Pisao pjesme i knjige, vodio festivale

svetislav-sveta-vukovicOsim što mu je glas bio poznat širom bivše države, a vodio je i brojne festivale te manifestacije, Svetislav Vuković pisao je i pesme koje su, među ostalim, izvodili Leo Martin, Zdravko Čolić, Dragan Stojnić, Miki Jevremović… Objavio je i dve knjige: Asovi YU fudbala i Košarkaške legende. Treća još čeka svetlo dana.

„Treća je nešto što nikad niko neće napraviti, a bojim se i da neće biti ni štampano. Punih sam 20 godina radio na knjizi koja se zove Jugoslovenske olimpijske legende za koju sam napravio razgovore sa svim nosiocima olimpijskih medalja od 1924. do 1988. godine. Obećanja su postojala, ali ne i razumevanje i knjiga još nije objavljena. Sad tražim izdavača da to objavim“, govori.

Svaki reporter ima svoj stil i publiku

Jedan od onih koji je odrastao uz Vreme sporta i razonode bio je i televizijski komentator Marijan Mijajlović.

marjan-mijajlovic„Svi smo to pratili, bio je to neki ritual, a svako je imao svog favorita. Svaki reporter mora da ima svoj stil i svoju publiku. Ipak, Ivan Tomić mi je bio prejak i u mom komentarisanju ima nekih njegovih elemenata“, napominje.

Navodi i kako je u vrijeme velike popularnosti radijskih prijenosa bilo malo medija, pa se prvo slušalo ono što se događa na stadionima, a uvečer čekao Sportski pregled da se pogledaju golovi.

„Znali su na utakmice nositi tranzistore, pa se na tribinama slušalo šta se drugde dešava. Bila su to jako lepa vremena. Iako nisam jugonostalgičar, jer sam bio mlad da bih znao puno, jasno je kakav je kvalitet imao jugoslovenski sport. Svemu tome, da se to čuje i vidi, doprineli su i reporteri“, zaključuje.

Izvor: Al Jazeera

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s