PAZI S KIM SE SLIKAŠ! O Marijani, Lončaru, Koštunici i drugima… Nenad Zorić: Kalašnjikov i Marijana Mateus za privatne albume

Autor: Nenad Zorić

Fotografija može biti dokaz. Međutim, isto tako može odvesti na krivi trag. U potpunu neistinu. Rečima, fotografijama i konstrukcijama može biti ubijen čovek. Ova oruđa su opasnija od oružja. Zato ovaj tekst nema fotografiju. Namerno.

Patrijarh, neka ne zameri njegova svetost, nije šiparica ili đilkoš, pa da đipi kao poparen ako mu neko priđe ili sedne pored njega. Ma ko to bio.

Zato nije njegova krivica ako, kao pre nekoliko godina, na nekom prijemu — zvanih i neznanih — priđe i sedne na fotelju do njega Marijana Mateus. U mini-suknji.

Foto: Blic.rs

Dotična modna kreatorka sa slavnim nemačkim prezimenom sve vidi kao kreaciju, pa i fotografisanje sa poglavarom SPC.

Potom svoj performans okači na Instagram. Mediji ili „mediji“ to jedva dočekaju.

I eto „greha“ patrijarha Irineja, ni krivog ni dužnog.

Govori li slika hiljadu reči

Srbi vole oružje. Vole ga i drugi narodi. Uostalom, ono se može koristi i u odbrambene svrhe. Tako su ga Srbi prečesto i koristili. Valjda ga zato i vole, spasavalo im je glavu i ognjište. I vole da se fotografišu sa oružjem, pa i da druge fotografišu sa istim.

Vojislav Koštunica, bivši predsednik Jugoslavije i premijer Srbije više ne dozvoljava ni da ga fotografišu sa čašicom prepečenice, jer mu je jedna fotografija sa kalašnjikovom zadala mnogo ničim izazvanog pravdanja. I omogućila onoliko konstruisanja svakojakih optužbi.

Onima sa manjkom (izraženog) patriotizma zalepe samo jednu etiketu: izdajnik. Patriotama, pa i nacionalistima koji znaju da je šovinizam nedopustiv, kače etikete koje im padnu na pamet, kad god im padne na pamet i gde god im padne na pamet.

Kalašnjikov samo podgreje napade.

Da li je u fotografiji istina

Šta da radi pokojni Zoran Đinđić kad u parlamentu Srbije naiđe na pokojnog Željka Ražnatovića Arkana. Da se sakrije u restoranu, pa ispod šanka?

Pa nije ga Đinđić izabrao i omogućio mu da sedi u poslaničkim klupama već tadašnji zakon, (možda) nesprovođenje tog zakona i glasači. I onda bude: „Eno, Đinđić sa Arkanom“.

Međutim, fotografija može i da slaže. Još preciznije, da sve kaže i da apsolutno ništa ne kaže. Vidi se samo taj trenutak, sve ostalo — pre i posle — u očima je posmatrača. I u mašti. Odmah krenu da razvijaju scenarija i teorije (zavere). Pa ti teraj kapom vetar.

Možda su Đinđić i Ražnatović imali rukovanja i u kafani, možda su se posećivali na slavama, ili su se pak prezirali, gadili jedan drugom i na ulici izbegavali.

Učtiv pozdrav u parlamentu ne daje odgovore na ova pitanja. Ne bi trebalo ni da izaziva neistinite interpretacije.

Objava je samo poluvest

Navijači su osobena sorta. Prava potkulturna grupa koja ima svoje običaje, svoja pravila, svoje principe… Uprkos tome što ne postoji foto-robot navijača. Naime, ima ih različitih starosnih dobi, stepena obrazovanja, imetka ili položaja u društvu. Kad se nađu na utakmici ili posle nje, svi su jednaki.

Kafana je mesto gde je suština u čašici razgovora. Fotografije su sastavni deo tog običaja ali i navijačkih manira. Vole ljudi da se zna gde su bili, sa kime su bili, šta su tamo radili.

I onda jedna takva fotografija natera Branka Ružića, navijača Partizana i potpredsednika SPS, da se pravda. Jedino mediji zadovoljni.

Ni profesionalno, ni zdravo

I ovih dana je aktuelna jedna fotografija. Dominantna priča je jedna. Osuda je podosta. Konstruisanih priča još više. „Evo, ministar sa Zemuncem“. I to je, kao, aksiom.

Jednako kao što su kao nepobitnu činjenicu godinama nametali da je Čedomir Jovanović plivao u bazenu u Šilerovoj, pored bazena navodno radio ono što ozbiljan medij neće da napiše, a ostali malo-malo pa insinuiraju kako postoje fotografije kao dokazi.

Fotografija može biti dokaz. Međutim, isto tako može odvesti na krivi trag. U potpunu neistinu.

Rečima, fotografijama i konstrukcijama može biti ubijen čovek. Ova oruđa su opasnija od oružja. Zato ovaj tekst nema fotografiju. Namerno.

Namerno, dabome, nismo davali ni sud o primerima koje smo, prema sećanju, naveli. Stojimo na stanovištu da to nije profesionalno. Da je medijsko da obaveštava. Ali i da brine kako obaveštava.

U ovim i mnogim drugim, a nakupilo se toga, slučajevima — nevinost ne treba da se dokazuje.

Oni koji upiru prstom neka dokazuju krivicu. Činjenicama. I dokazima većim od fotografije.

Izvor: Sputnik Srbija

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s