Četrdeset godina od osnivanja Azre! – NAŠ DORUČAK SA DŽONIJEM (1983)

Januara 1977. godine za šankom Teatra TD u Zagrebu, lokalni anarhisti su ispijali lozu i pričali o politici, slaveći jer je Đoko anarhist (kome je posvećena pesma Jablan) dobio kćerku, kojoj je trebalo dati ime. Tada je Džoni izrecitovao stihove čuvene Hajneove pesme Azra, koja se u prevodu Safvet-beg Bašagića peva kao sevdalinka:

Kazuj robe, otkuda si, iz plemena kojega si?
Ja se zovem El Muhamed, iz plemena starih Azra,
što za ljubav život gube i umiru kada ljube.

Tako su isto veče dobili ime Azra i Đokova ćerka i Džonijev novi bend.

U prvom sastavu Azre, iz januara 1977. su bili:

Branimir Štulić – vokal i gitara
Josip Juričić – gitara
Branko Matun – bas
Paolo Sfeci – bubanj

Ali, ova postava nije dugo potrajala jer članovi benda su se često menjali, odnosno Štulić ih je menjao. Kasnije je, jedno vreme, vokal u Azri je bio Jura Stublić, a Džoni je samo svirao gitaru, jer je hteo da odustane od pevanja. U početku su vežbali u jednoj baraci blizu Filozofskog fakulteta. U to vreme su izlazile omladinske novine Polet, koje su pratila alternativna rok događanja, i koja su pomogla proboju Azre u nastanku novog vala.

Prvi album su izdali u sledećoj postavi:

Branimir Štulić (glas, gitara)
Mišo Hrnjak (bas-gitara, glas)
Boris Lajner (bubnjevi, glas)

Kasnije se postava menja još nekoliko puta, da bi krajem 1980-ih sastav činili:

Branimir Štulić (glas, gitara)
Jurica Pađen (gitara od 1987.)
Stiven Kip (bas-gitara od 1987.)
Boris Lajner (bubnjevi, glas)

Na vrhuncu slave, 1984. godine, Džoni je raspustio Azru (prvi ali ne i jedini put) i otišao u svet, odnosno u Holandiju. U ovom periodu je upoznao Josefinu Frudmaier, njegovu sadašnju ženu. Džoni je u Holandiji nekoliko godina radio trostruki album na engleskom jeziku „It Ain’ Like In The Movies At All“ koji je relativno slabo prošao.

1987. se Štulić vratio u zemlju, zajedno sa novim basistom Stevenom Kipom, za kojeg kaže da ga je našao na ulici: „Našao sam ga na ulici, jednostavno sam ga našao. To uvijek ide tako, vidio sam ga kako svirucka i pokušao. Svirao je cijelu 1987. i 1988. godinu, sa njime sam napravio Između krajnosti i Zadovoljštinu“. U naredne tri godine napravio je još četiri albuma, pre konačnog raspuštanja benda. Bubnjar Boris Lajner na pitanje o raspadu Azre kratko odgovara: „Ah, bilo je to bolno.“

Izvor: Wikipedia

Povodom četrdeset godina od nastajanja verovatno najznačajnijeg benda na ovim prostorima, prenosimo vam sa Popboksa intervju koji je Džoni dao davne 1983 za Džuboks:

Naš doručak sa Džonijem

Bar je bio skoro sasvim prazan, ali smo se mnogo brže izgubili iz njega. Za susednim stolom s leve strane je sedeo Mišo Kovač, a s desne tri petine Riblje Čorbe. Pozvali smo Džonija i preselili se u jednu od sala za ručavanje

Džuboks

Petar Luković

Ovih dana se navršilo 30 godina od izdavanja prvog singla grupe Azra Balkan / A šta da radim (Suzy, 1979). Tim povodom iz Džuboksa vadimo recenziju tog prvog izdanja i intervju sa Džonijem Štulićem objavljen povodom albuma Kad fazani lete (Jugoton, 1983). Između dva pomenuta datuma smešteni su albumi Azre po kojim se taj benda danas zapravo i pamti.

Posle Šarla i Idola naš par za kolektivne intervjue konačno je stekao brojčanu nadmoć. Branko Vukojević i Nebojša Pajkić ručaju sa Džonijem Štulićem

Iz Jugotona su nam javili da će nas Džoni Štulić čekati u 22 časa u kafeu hotela “Intercontinental” u Zagrebu. Za razliku od naših ranijih kolektivnih razgovora sa Šarlom akrobatom i Idolima, gde su prethodni dogovori obavljeni ličnim kontaktima, sada je odeljenje za propagandu poslužilo kao posrednik. S jedne strane, ovo bi moglo ukazi­vati da je domaći rock ‘n’ roll zaplovio voda­ma profesionalnosti, a s druge da je našem susretu sa Džonijem jednostavno bio potre­ban posrednik. Kako je svakom jasno da je prva pretpostavka i dalje utopija, očigledno je da je u drugoj skriveno značenje ovog su­sreta. Naime, svi dosadašnji intervjui sa Džo­nijem vodili su njegovi izraziti pokolnici koje je on lako koristio kao medije za afirmisanje svojih muzičkih, i ne samo muzičkih, stavo­va. Činilo nam se da tu nešto nije u redu.

Bili smo tačni. U “Diana baru” gotovo da nije bilo slobodnog mesta. Jedine dve slo­bodne stolice kao da su čekale na nas, jer je za tim stolom sedeo Jasenko Houra. Upitali smo ga da li je možda video Džonija. Bez oklevanja je odgovorio da nije, jer Štulić ne za­lazi na šminkerska mesta. U to se Džoni po­javio u lokalu, nateravši Jaju da za trenutak razmisli o našim parapsihološkim sposobnos­tima. Dogovor je trajao kratko. Sutra u jedan na istom mestu i Džoni je otišao.

Ovoga puta je Džoni bio tačniji. Bar je bio skoro sasvim prazan, ali smo se mnogo brže izgubili iz njega. Za susednim stolom s leve strane je sedeo Mišo Kovač, a s desne tri petine Riblje čorbe. Pozvali smo Džoni­ja i preselili se u jednu od sala za ručavanje.

Sve do uključivanja kasetofona više smo se bavili jelovnikom. A onda smo krenuli vr­lo konkretno.

Jedna od najkarakterističnijih osobina albuma “Kad fazani lete” je da se na njemu ne pojavljuju muzičari koji su predstavljali stal­nu postavu Azre na do sada nezabeleženom rafalu ploča u našim okvirima – bubnjar Leiner i basista Hrnjak. Oni su u vojsci, a na ovoj ploči Džoni se prihvatio dužnosti svira­nja basa i u pomoć je pozvao bubnjara Sreć­ka Antoniolija, koga se neko možda seća iz vremena kada je svirao u prvoj postavi Par­nog valjka. Šta se time promenilo?

“Ništa! Ja sam Azra i oduvijek sam bio Azra. I da su oni bili tu, svirali bi isto tako. Ja sam im uvijek postavljao šta da sviraju. Meni je naprosto neko bio potreban za živu svirku. Mnogi su prošli kroz Azru. Film je bio Azra. Neki iz Haustora su tu svirali, ali sam uvijek govorio da sam ja Azra. Mogao sam sada na­pisati da su ovo radili studijski muzičari, ali nisam mogao izdržati pa sam provalio da sam ja svirao bas i da je Srećko svirao bub­njeve. Od početka sam mogao ići pod svo­jim imenom, ali mi se uvijek činilo da bend imenom nosi neku romantiku. Ali… lijepo je kad je bend, ali slušaj, ne može to stalno ići. Ja nikom ništa ne dugujem, sve sam raču­ne izmirio.”

Kako je stvar sa novcem išla na čisto te­hničkom planu?

“Na svirkama ja sam uzimao pedeset po­sto, a njih dvojica po dvadesetpet. To nije stvar love nego pitanje poštenja. Ne samo da ja sviram i pjevam, nego sam se ja morao je­bati i sa hiljadu drugih stvari… to je pitanje principa, moje su pjesme, moje su ideje i to košta. Lako je samo doći i svirati, to svako može da nauči. Da sad ja počnem svirati bu­bnjeve za tri mjeseca bih bio savršen.”

Međutim, zvuk koji je Džoni ponudio na novom albumu umnogome odudara od onog na šta smo se do sada navikli. Muzička rešenja na “Fazanima”, struktura pesama i instrumentalistička postavka najlakše bi se mogla postaviti u prostor između ortodoks­nog heavy metalai američke varijante hard zvuka, na tragu nešto tvrđih i uprošćenijih Pretendersa. Džoni bez Leinera i Hrnjaka zvuči potpuno drugačije. Da li se Azra promenila?

“Sve je to isto. Iste su pjesme, iste su poruke samo što sam sad doni i sound. A to je stvar studije. Do sada sam snimao kod Trulog na osmokanalnom magnetofonu, a ovog puta je to bio pravi studio. Moje su ploče do sada zvučale ping-pong, a sada sam imao njemačku tehnologiju. Tako da sam mogao dobiti zvuk kao svaki normalan svje­tski bend. Nije ista stvar voziti se u fići i u rolls-royceu. Do sada sam se zadovoljavao da pravim ploče za Jugu, ali mogu ja biti naj­bolji vozač formule 1, ali što mi to vrijedi kad nisam imao gdje voziti. Sve nam je jad­no, putevi ne valjaju, a i probuše ti gume. Sad sam mogao uraditi što hoću. Ovo je plo­ča za velike bine i za velike koncerte, to je taj sonud, kao kod američkih bendova. To je ista Azra samo što je još bolja. Ja sam do sada samo imao prvoklasnu sirovinu, a sad imam i prvoklasnu realizaciju.”

Smatrali smo da “Fazani” donose uoč­ljiv stilski zaokret u muzici Azre, ali je Džo­ni izbegavao direktan odgovor upadajući pri tom u kontradikciju karakterističnu za tradi­cionalno viđenje umetnika koji je fasciniran tehnologijom, a pri tom misli da on sam mo­že da je apsolutno kontroliše. Tu najpre za­boravlja da je osnovni uslov tehnološke organizacije timski rad. Dok u jednom trenutku obrazlaže da mu je među glavnim pre­prekama kod nas nedostatak ljudi sa kojima bi radio, nedugo zatim priča da bi i napolju, u savršenim tehnološkim uslovima, radio sve sam. Očigledno je da Džoni brka ravan ideje i realizacije, da ovu ploču tako određuju njene heavy teksture kao i njegova sklonost emitovanju naglašenih poruka. I tu smo se konačno složili, Džoniju su poruke važnije od muzike.

“Suština je u poruci. To je ono što nudiš čovjeku, glasom, pjevanjem tekstom. Ja sam ranije počinjao od melodije, a tekst sam pi­sao onako, by the way, da na bude glup. Ali ispalo je obratno. Tekstovi su O. K. Tu niko ne može dati zamjerke. To je tako jer tu ne­mam nikakvih ograničenja. Nemam proble­ma sa tehnologijom. Tekst i pjevanje, način interpretacije, nose poruku. To je dubinska, a ne plošna projekcija. Ja sam slušao Beatlese, Rolling Stonese, nisam ni riječi znao engle­ski, ali sam ipak primao poruku. Sada je is­palo tako da su mi tekstovi ono najbolje. Zato ću sada promijeniti način rada. Prvi put ću raditi tekstove pa onda melodiju po nji­ma. Nije to zato što mi je teže raditi melodi­ju. Ništa meni nije teško, ja sam tama-mata za sve. Jednostavno imam više tema, lakše mi je. Muzikom sam zasićen. Čovjek se mijenja, jebo te bog. Ja sam sada drugačiji nego pri­je, ne znam kakav sam ali sam drugačiji. To je sve, nemam sada zaključka o tome.”

U insistiranju na porukama leže eleme­ntarni problemi Džonijevog pristupa muzici.

Istina, ta porukoljubivost je i osnov Azrine popularnosti. Mada Džoni misli da dolazi iz off-a, njegovu muziku ravnopravno vole bun­tovni šesnaestogodišnjaci kao i etablirani, šezdesetosmaški programirani tridesetpetogodišnjaci. Sukob između off-a i establišmenta, još je jedna od Džonijevih kontradikcija. “Ja sam uvijek za off… kad biram saradnike… kada bih birao između vas dvojice, a vi ste, na primer, istih kvalifikacija, izabrao bih onog koji je više off.”

A šta za Džonija znači to off?!

“Pa to je neko autsajderstvo i, ne znam, to. Neko može biti etabliran pa je opet off. Ja ne znam koliko sam ja off. Ja sam već establišment. Ali mislim da sam ipak off. Bar tako mislim, to što sam ja establišment ja pla­ćam, na razne načine. Ja sam, ipak, pitanje ne­ke ideje koju imaš ili nemaš.”

Pridoda li se tome jedna Džonijeva introspekcija (“Možda sam ja hipik”) i imaju li se u vidu neke od njegovih omiljenih politizi­ranih tematizacija (“68”, “Poljska u mom srcu”, “Pavel”, “Kurvini sinovi”, “Nedeljni komentar”, itd.), jasno je da je konstanta u njegovom stvaralaštvu eksponiranje mladoljevičarskog bunta koji za njega, kao i većinu ideološki “prosvećenih” tridesetogodišnjaka, predstavlja ideju otpora prihvaćenim društ­venim vrednostima. Otud, gledano sa strane, njegova veza sa radikalnim pozorištnim rediteljem Ljubišom Ristićem i njihova zajednič­ka američka turneja deluju potpuno logično… Međutim… “Ja Ljubišu uopće nisam poz­navao do odlaska u Ameriku. Upoznali smo se jednom, ja sam pretpostavljao da radimo nešto slično, da je i on nekako off, ali to nema veze… On je običan šarlatan, to je isti onaj sindrom ove zemlje od kojeg ja bježim… Prva strofa u ‘Fazanima’, to je ono šta ja mislim o Ljubiši… to što ja radim i to što on radi to je kao nebo i zemlja… ne vidim ja ka­ko neko može porediti mene i Ljubišu… ja sam samo jedan, a Ristića ima koliko ti duša hoće.”

Ovo osvrtanje na putešestvije sa Ristićevim pozorištem KPGT po Sjedinjenim Dr­žavama jedan je od retkih konkretnih odgo­vora, koji se dotiče čitavog spleta dilema koje prate jedan od najvažnijih aspekata njegovog delovanja – načina na koji se ono što radi projektuje u javnosti. Naime, činilo nam se da su Azrine poruke, kao i sama Azra, postale jedan od amblema nekakvog radikalizma, identifikovanog sa šezdeset osmom, te nas je interesovao njegov stav o tome. Kao što se moglo očekivati, odgovorio da on nema ni­šta sa tim. Zatim smo ga pitali da li se mo­žda smatra manipulisanim ako ga refleksi na koje njegova muzika nailazi svrstavaju u nekakav idejni front. Dobili smo seriju odgovo­ra…

azrasingl2“Nisam ja manipuliran. Ubilo bi me saz­naje da jesam.” Ili…

“Na ravni ideja me niko ne koristi. Kori­ste me samo da zarade lovu. Ili da se da nekakav ventil, da mi mogu reći – šta se buniš kad smo ti dali da pričaš što hočeš, jesi gla­dan, jesi žedan? Pa što se onda buniš?”

Ili…

“Ništa nije sto posto. Ne može biti, ne­ku cijenu moraš platiti. Ono što ti zakotrljaš dođe ti s leđa pa te slomi.”

Nekoliko puta u toku razgovora Džoni je pomenuo tezu da se njegova muzika koris­ti kao nekakav ventil za davanje oduška! Da li onda on svoj smatra nečim što korozivno utiče na izvesna društvena merila?

“Što mislite pod korozivnim?”

Nešto što razara…

“Pa, da. Ali, ima više nivoa razaranja. Ne govorim to u bukvalnom smislu. Ne interesi­ra me da bacam bombe, koljem ljude ili šta ja znam šta. Ja se obraćam mozgu. Ja ne ra­zaram da bih ja nekom sudio… uvijek se tru­dim da ne upadnem u to da moram nekom suditi… to bi bilo grozno kad bih nekome morao suditi, zato se kontroliram jer ja znam da sam imao prilike suditi. Ali sve je to ništa, što mi radimo… sjedimo i prdimo u prašinu… igramo se klikera… ali iz tog malog ništa ja imam pravo suditi ljudima.”

Tako smo došli do opštih mesta u Džonijevom stvaralaštvu – političke aluzivnosti i glorifikacije ideje buntovnika – oko čega se, uostalom, ovaj gotovo četvorosatni razgovor najviše i vrteo, ali smo najčešće dobijali vrlo široke odgovore tako da bi se skoro poseban intervju mogao napraviti o Džonijevom viđe­nju kineske metafizike. Ni sa konkretnim pitanjima ne bismo bolje prošli da Štulić sam nije pokrenuo stvar za koju ga se skoro nis­mo ni usudili pitati, očekujući još jedan ne­određen odgovor.

“To su šifre, to vam je možda smiješno, ali ja već dugo vremena ne radim krokije… ja šifre radim. Čitav album je šifra, kad bih vam ja sad rekao šta svaka pjesma znači… ali glupo je sad da ja o tome pričam. Ali, pazite, nije sad svaki red šifra. Ima tu svačega. Ima stvari koje su tu ubačene samo zato jer lije­po zvuče, povede te nešto pa ga samo frliš… jer je lijepo. Igraš se s tim, ne smiješ sebi do­zvoliti da budeš tako prizeman pa da svaki red bude šifra… tako ti je to… svaku stvar možeš objasniti na tri načina, sve si rekao i ništa nisi rekao. Nešto što izgleda kao lju­bavna pjesma ne mora biti samo o ljubavi… nešto te povede. Kao kad te nešto udari, ne­kad manje, a nekad više kričiš, nekad si ma­nje, a nekad više kukavica.”

Ova opsednutost verbalnim porukama i skrivenim, šifrovanim značenjima, potpuno odskače od već poznate Džonijeve fasciniranosti Beatlesima i načinom na koji ih prima. Pre svega, kada govori o njima, lice mu se ozari na čuda način i rafal reči, gotovo razneženih, smenjuje se jedan za drugim.

“Prije neki dan sam ih slušao ponovo i skoro sam uspio da vratim onaj osećaj kao kada sam ih prvi put čuo. To je gotovo ne­moguće, kao što je nemoguće vratiti osjećaj prvog kontakta sa ženskom sa kojom si de­set godina. Onaj čar prvog se rijetko kad po­novo doživi. Oni su meni bili nešto najlepše na svijetu… Kako ih sad vidim. Kad ja slu­šam ‘Hollywood Bowl’… ja vidim… kako sviraju na jednoj velikoj bini, a to se prenosi, nekom pandevizijom, laserom, preko satelita i u svakom trenutku i u svakoj točki zemljine kugle ti njih vidiš u zraku… vidiš jedno vrišteće more pod bijelim svijetlima. Vidiš tamo u daljini jedan bend i tamo na pozornici… vidiš s desne strane Lennona koji je ra­zum benda, sasvim s lijeva vidiš McCartneya koji je srce benda, vidiš Ringa koji je velika transmisija i vidiš Georgea koji je mala trans­misija.”

Dalje Džoni priča da ih je najviše voleo u njihovoj ideologiziranoj fazi, negde do 1965. godine i zaključno sa “Helpom”, dok su se više bavili kontinuitetom nego revoluci­jom. Naročito voli muziku koju su pravili za filmove. Njihova takozvana “progresivna” faza mu je već manje draga. Čini nam se da bi bilo indikativno saznati koga je više voleo. Lennona ili McCartneya? Njih dvojica su se već uspostavila u takve arhetipove da pone­kad takav odgovor govori više od pola intervjua.

“Ja sam se trudio dokučiti ko je bolji, ali to je nemoguće. Oni su tako genijalno ukomponirani… Poslije raspada? Ništa! Ne postoji nijedan za mene. Svaka im čast… ja dobro kužim Lennona, dobro znam njegove intimne probleme, jer se ja sa tim suočavam, ali su meni njih dvojica isti.”

azrasingl3Malo smo insistirali i na kraju smo dobili odgovor koji smo očekivali. Džoni ipak malo više staje na stranu Lennona. Zatim mu ka­žemo da nam je malo čudna ta veza, jer muzi­ka Beatlesa i Azre (a naročito iz onog perio­da “četvorke” koji Štulić izdvaja) se projektuju na dve sasvim suprotne strane – Azra jeste ono što Beatlesi nisu. Posle par sati in­telektualne ekvilibristike sagovornika koji nisu baš istomišljenici, Džoni skoro setno kaže: “Ko da ja ne znam to, jebo te bog. Sve dođe odzada. Šta sad, da plačemo? Da nema Beatlesa di bi mi kraj bio. Al’ ja stavim Beatlese i čujem Azru i… Dobro, ali radio sam nešto drugo… Ali da se razumijemo, ima masa ljudi kojima je Azra ono što su bili Bea­tlesi. Ja vas uvjeravam, ono što sam ja vidio po Jugi, a pošto sam bio svuda, da ima klinaca koji u Azri vide Beatlese.”

Ponovo se vraćamo na priču o naglaše­nim porukama. Beatlesi su naročito u svom prvom periodu pre svega bili dobra zabava, a manje su se bavili menjanjem sveta.

“Ja sam star ušao u sve to. Oni nisu mis­lili o tome, to su oni jedini i imali i mogli. Ja sam kasno upao. Imali smo različito stanje inkubacije, drukčije su stvari sazrijevale.”

Pričajući o Beatlesima dotakli smo se jedne saradnje koja je zagolicala domaću rock javnost, ali radi se o odnosu koje je završilo mrtvorođenčetom. Pogodili ste, radi se o propalom projektu gde je trebalo da ujedi­ne snage Bregović i Štulić. Ranije u razgovo­ru, Štulić je uzgred nabacio da mu je Bregović iz tog zajedničkog druženja pokupio reč “džoint” i stih “zvona zvone”. Međutim, do Bregovića smo stigli preko Paula McCartneya.

“Ja McCartneya beskrajno volim jer je ona rasan, rasan nerv, ali on nije moja furka. Lennon mi je bliži, onako s mozgom. McCartney je više muzika, on je pit’o, Lennon se pit’o, ko ja. Recimo ovako, grubo… Bregović je McCartney, a ja sam Lennon…”

A ove nove Bregovićeve priče o pasiv­nom otporu i slično?

“Bregović pokušava biti aktuelan i on ima tu furku, ali to je ovako… malo groteskno. Nego, Bregović i ja smo se razišli kada smo obojica bili stariji od Lennona i McCartneya u vrijeme njihovog razlaza. Da smo se Bregović i ja našli prije deset, dvanaest godi­na… vjerovatno bi to taj odnos bio. On je vi­še na ariju, a ja sam više bluesiš, ono što vi zovete patetikom, kao što je i Lennon bio više prema bluesu. Ali to što pričam je samo ‘vjerovali ili ne’, igra što bi bilo kad bi bi­lo.”

I tako, naš ručak sa Džonijem je polako priveden kraju. Baš kao u filmu “Moja veče­ra sa Andreom”, ljudi su se sreli, ispričali i krenuli svako na svoju stranu. Pri kraju raz­govora Džoni je rekao da ćemo imati muke sa snimljenim materijalom i da bi od svega tog mogla ispasti knjiga. Muke smo imali i ne bojte se. Ono što nas je zanimalo iz razgovo­ra pred vama je. Onaj ostatak ste već čuli od Štulića ranije ili ne naprosto parlamentirana kafanska priča ljudi koji se ne slažu baš u svemu.

Džoni je platio ručak. Kao čovek koji je prijavio najveći porez u Zagrebu nije hteo ni da čuje da bude drugačije. Jedino smo ga mogli pozvati na sličan razgovor u nekom beogradskom restoranu. Hvala bogu, bez kasetofona.

Izvor: Popboks

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s